Необјављене песме Иве Андрића

Поделите:

Његова песма

Ни ја нисам живео без љубави.

Имао сам многе драгане.

Тек ја их нисам бирао,

него како је коју случај донео.

Кад их се сада, једне по једне,

   редом сећам.

И сам се чудим каквих све има.

Многе су ми дуго писале и надале се,

али су се коначно све поудале,

видећи безизгледност мога живота.

Само једна ме је одмах оставила,

јер је увидела

да у љубави све узимам,

а што мање дајем.

        ( 1921 )

Сабитова песма

Кад би женско срце било милостиво.

Као што кажу да је,

И као што изгледа понекад,

Понекад,

Не би Сабит био

Изгубљена суза,

Јадник и сироче,

Као што изгледа понекад,

Понекад.

        ( 1932 )

Без наслова

И мислим : како је добро што смо

            створени овакви,

Што смо сиромаси, сами танког

   здравља и неугледни,

Без ичег привлачног за остале људе ;

И што можемо ( беспримерна,

драгоцена милости ! ) тако често

Да мислимо и оживимо духом сваку

                             лепоту

И свако добро ове земље и

наслућених других светова.

А за јад, муку и бол не успемо у том,

да тражимо смисао

И разлог. Па и кад не успемо у том,

       ми налазимо увек

Покорност и сажаљење.

          ( 1934 )

Без наслова

Корачам још као да идем

нечем у сусрет, гледам и мислим,

а преда мном су све саме

        неминовности,

без излаза, без одлагања.

Камен који може само

да тоне.

Завеса која се свега једном спушта,

а никад не диже.

Прича о птици за које се зна једино

да је одлетела.

Живота нема, смрт не долази.

Несхватљива, дуга, неподношљиво дуга,

људска судбина.

   ( Београд, мај 1968 )

Све више, све ближе

Видик се тањи, бива светлији

И, од светлости, све више – непрозиран.

Све брже и ближе долази тренутак

Кад неће више ни бити видика,

Јер неће бити ни очију

Које га гледају.

                ( 1970 )

Без наслова

Ни богова ни молитава !

Па ипак бива понекад да чујем

Нешто као молитвен шапат у себи.

То се моја стара и вечно живља жена

Јавља однекуд из дубина

И тихим гласом тражи мало места

У неком од бескрајних вртова

                      рајских,

Где бих најпосле нашао оно

што сам одувек узалуд тражио овде :

Ширину и пространство, отворен видик,

Мало слободна даха.

        ( Београд, 1973 )

Приредио : Слободан Осмокровић

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here