Стефан Каргановић: Будућност Републике Српске по Баба Ванги!

Поделите:

Прошле седмице, на необјашњен и загонетан начин окончани су животи најмање три у светским оквирима нимало занемарљиве особе, од којих је свака била чувенија од бањалучког Давида. У Америци овај свет је напустила позната и успешна модна креаторка  Кејт Спејд, која се наводно обесила. Друго самоубиство високог профила, у Паризу, такође је одјекнуло, а односи се на једног од омиљених телевизијских кувара, Антони Бурдејна. Ни Кејт ни Антони нису имали никаквих видљивих пословних или личних проблема који су могли да их наведу на овакав чин. Међутим, као по незваничном прекоокеанском договору (бар по званично објављеним резултатима увиђаја) обе особе обесиле су се не на класичан начин, него о кваку (doorknob) на вратима. Да ли сте икада покушали да се обесите о кваку? Скептици који нешто знају о тим стварима убедљиво тврде да би тежина тела истргла  кваку из лежишта и да би се самоубиство завршило неуспехом.

          Исте недеље сазнало се да је у Аргентини, на исти начин, свој живот окончала и Инез Зорегиета, сестра холандске краљице Максиме, такође из још увек неразјашњених али тиме не мање сумњивих разлога.

          Могло би се претпоставити да је свака од наведених особа имала много више пријатеља и обожавалаца од Давида из Бањалуке. Њихови смртни исходи су бар онолико сумњиви колико и Давидов, ако не и више. (Антони Бурдејн има историјат политичког активизма у оквиру којег се тешко замерио криминалном клану Клинтонових.) Па ипак, зачудо, на трговима Манхатана, Париза и Буенос Аиреса још увек нема масовних окупљања и захтева за «правду» за подједнако несрећне Кејт, Антонија и Инез.

          Још чудније, у Бањалуци, на тргу Боске, епицентру потресног излива масовних племенитих емоција изазваних подозривим  кончинама невиних жртава, није евидентирано да су Кејт, Антони и Инез уопште били поменути и да им је била указана икаква почаст као сродним случајевима, чисто реда ради и из људске солидарности.

          У чему је ту разлика? Одговор је једноставан и голом оку видљив. Фарса на тргу у Бањалуци је осмишљена, логистички предуслови за њу су систематски и професионално одрађени (наменско убиство Давида Драгичевића), глумци (Анкетни одбор) и корисне будале (отац Давор Драгичевић) унапред су одабрани, медијска подршка је обезбеђена, и све то у функцији не неког сентименталног циља него рушења Републике Српске.

          Никоме није потребно помињање неких других жртава, да од усредсређености на зацртану политичку агенду одвраћају пажњу слуђене масе.

До сада, Вашингтон, Лондон и друге западне престонице устројили су безброј «обојених», «кишобранских» и других лажних «револуција» и «пролећа». Кобни развој ситуације у Републици Српској је саставни део тог низа изрежираних субверзивних догађања који су се, без изузетка, одразили фатално по све земље и народе на које су се обрушили.

          Пре четири године објавили смо приручник за одолевање нападима овакве врсте под насловом «Рушење Републике Српске». У просторијама Академије наука Републике Српске, у априлу 2014. године, одржали смо научни скуп на тему овог релативно новог облика субверзије (овде и овде). Залагањем једног изузетног младог режисера направили смо документарни видео «Обојени отпор,» где смо технологију преврата визуелно приказали, а све главне актере јасно идентификовали:

      

Од тада је прошло четири године. У Бањалуци се не дешава ништа ново, непредвидљиво или неочекивано. Све што се дешава данас унапред је антиципирано и готово пророчки описано, као да се  сама Баба Ванга сажалила на Републику Српску па се са онога света ангажовала да јој помогне да опстане. Шта још треба? Шта би још могли да нацртамо таргетираном руководству Републике Српске да би га пробудили и скренули са пута у суноврат?

          Анкетни одбор Скупштине РС је завршио са радом и објавио је свој „извештај.“ Захваљујући забринутости Баба Ванге за будућност Републике Српске, садржај и закључке тог Одбора објавили смо још кад је почео са радом (овде). „Извештај“ је по тону и закључцима изненађујућ у истој мери као што је то био извештај холандске комисије која је „истраживала“ обарање авиона MH-17 над Украјином (овде) и за то – на опште изненађење – оптужила Русију.

          Ствари у Бањалуци почеле су да се убрзавају. На фону рада Анкетног одбора и његових унапред претпостављених закључака, уцвељени отац Давор Драгичевић прешао је на све јаче претње (овде) и по први пут на јавну сцену изведени су и други потенцијални лидери нарастајућег протеста (овде).

          Након седнице колегијума НС РС, после објављивања «извештаја» Анкетног одбора, председник парламента Недељко Чубриловић изјавио је да његова странка не заузима став по овом питању, а његов лични став је да има и прихватљивих и неприхватљивих закључака (овде и овде). Да напоменемо, то је коалициони партнер већинске странке у власти. Његова странка „не заузима став,“ а он лично сматра да документ који је исфабриковао политички огранак „обојене револуције“ у парламенту Српске, којим он председава, а чији је крајњи циљ рушење свих установа, укључујући и Чубриловићеве, има и „добрих и лоших“ страна.

          Истовремено, једини делегат већине у петочланом Анкетном одбору, посланик СНСД Драго Калабић, стидљиво се уздржао од гласања, без иједне  речи критике на рачун недостатака «Извештаја», који боду очи.

          Професионалном оку порука из ових ситних детаља је јасна и недвосмислена: у редовима оних који су задужени за одбрану Републике Српске, услед недостатка принципијелности и храбрости, настало је комешање и опортунистичко престројавање. По приручнику Џина Шарпа, одраније позициониране кртице у свим ешалонима угрожене власти почеће јавно да се од ње ограђују и удаљују, наносећи један за другим психолошке ударце и деморалишући опседнути «режим».

У јавност је изашло само то да је Анкетни одбор саставио извештај на 320 страна. Међутим, највећи део тог извештаја састоји се не из танке и неубедљиве анализе и «закључака», него из стенографских бележака са саслушања разних сведока, да би се документу на тај начин у очима простоте прибавили дужина и тежина. Није довољно читати ни закључке ни транскрипте у изолацији, они се морају поставити упоредо да би се видело да ли истражени подаци подржавају усвојене закључке. Тога још увек нема, али по пристрасној интонацији једног малог до сада објављеног извода из закључака очигледно је да ту нема ни трага од политички неутралне анализе:

Чак и на основу површног читања сведочења директора Завода за судску медицину РС Жељка Карана, где износи неубичајено понашање државног врха (Додик зове министра здравља да контактира Карана, Додик режира долазак другог стручњака из Београда да изврши реобдукцију, итд.) јасно је да се од избијања Афере Драгичевић власт успаничила и почела да вуче исхитрене потезе у настојању да подиђе уличним агитаторима, у нади да ће их тиме стишати (овде). Међутим, ништа се од тога није догодило. Управо на такав начин, створили су утисак којег више не могу да се отресу, а то је да имају нешто да сакрију и да настоје да што пре ствар гурну под тепих. Тај дилетантски произведени утисак сада им се свети у облику драстично урушеног кредибилитета.

Вредно је напоменути да се нешто слично догодило и са Сребреницом, када је извршено прекопавање гробница.

Интересантно је  питање зашто „Скупштина“ не објављује стенографске белешке, већ тај посао од огромног јавног значаја обавља приватни портал Фронтал. На основу садржаја стенограма, тамо нема никаквог пиштоља који се пуши нити убедљивог и сувислог објашњења за судбину Давида Драгичевића. Постоји само констатација да је убијен, што је равно проналаску топле воде. Кључно питање је ко га је убио и зарад какве политичке агенде? Зашто интелектуалне громаде из владајуће већине не изврше анализу транскрипата у односу на климаве закључке које је усвојила опозициона већина унутар Анкетног одбора, да би се видело да ли и у којој мери информације добијене путем саслушања позваних сведока подржавају или су у нескладу са усвојеним закључцима? Да ли би разумна особа, на основу истих података, могла да изведе различите закључке?

То питање је од изузетног значаја, посебно у светлу искуства са  Сребреницом. Западна пропагандна машинерија понавља искључиво закључке Хашког трибунала («пресуде»), избегавајући да се упушта у анализу доказа. Када је Историјски пројекат Сребреница проверио форензички материјал на коме су се ти закључци наводно темељили, обелоданило се да «материјални докази» уопште не подржавају закључке који су, тобож ослањајући се на њих, били изведени.

Држањем највећег дела извештаја у фијоци иде се на руку петој колони зато што су њој битни једино дискредитујући закључци које су усвојили њени људи постављени као већина у Анкетном одбору. За неколико дана, 19. јуна, на пленарном заседању Скупштине расправљаће се о «извештају» Анкетног одбора, али под најнеповољнијим условима апсолутне петоколонашке контроле јавног дискурса. А за то одговорност сноси искључиво владајућа већина. Опозиција ће зато до бесвести понављати фразе из својих закључака, без обзира на то да ли у изведеним чињеницама имају упориште или не. Власт је опет себе  сатерала у ћорсокак и на бојном пољу утисака претрпеће још један неславан пораз.

Извештај Баба Ванге одозго, који по свим параметрима делује релевантније и убедљивије од закључака Анкетног одбора, није нимало оптимистичан. Република Српска је у озбиљним проблемима зато што је мета професионално организованог процеса у циљу њеног уништења. За сада, остварењу тога циља нико се не супротставља, а све иде наруку.

Макијавели је рекао да је онај ко не схвата игру предодређен да постане њен предмет. То је савршен опис положаја власти у тренутним дешавањима у Републици Српској.

Али пре него што их морално апсолвирамо, приписивањем   барем пристојне намере ако не и неопходних државничких капацитета, на столу је и даље кључно питање: да ли власт својим противницима садејствује из чисте глупости или је то у оквиру неког идиотског аранжмана за спасавање живе главе, постигнутим са вероломним страним фактором?

Стефан Каргановић, Аналитички форум

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here