„Новац за све“: Револуционарни економски програм Бернија Сандерса

Поделите:

Скоро да ниједан од главних економиста, новинара или лидера није схватио да је вредно размишљања чак и покушати објаснити каква је стварна улога државне валуте, како она функционише и какав би њен утицај могао бити на повећање запослености и животног стандарда

Пре 18 година Џејмс Галбрајт, син најпознатијег и „најпродаванијег“ економисте своје генерације Kенета, насмејао је Kлинтона и његове саветнике, тврдећи да је буџетски суфицит, који је демократска администрација сматрала својим врхунским постигнућем, у ствари опасност. Рекао им је да је вишак у државним касама, науштрб последичног мањка новца у рукама појединаца и компанија, где би се могао потрошити и подстаћи економију, оно што би могло изазвати рецесију.

Већ следеће године, када је криза погодила САД, показало се да је био у праву, имплицитно потврђујући једну од главних теза протагониста Модерне монетарне теорије. Данас је Галбрајт најпознатији економиста у темељној дебати о томе да ли су дефицити важни (и на који начин) и један је од оних који мисле да свакако не треба балансирати буџет, већ да је његов дефицит интегрални део фискалне стратегије за економски раст (чак и у добрим временима). Он подржава малу групу економиста који чине нову школу звану: Модерна монетарна теорија (ММТ), где су, поред осталих, професори: Бил Мичел, Стефани Kелтон, Рандал Вреј, као и милионер Ворен Мослер, богати финансијер са Волстрита (који је као богаташ са слабошћу за фенси аутомобиле чудан додатак групи), који је, као резултат свог банкарског рада, дошао до неких неортодоксних и комплементарних идеја о новцу. Ова група економиста добила је статус рок звезда, када су на конференцији у италијанском Риминију морали преселити догађај на кошаркашки стадион због великог интересовања.

„Покрет“ је брзо придобио и привреднике, те, најважније од свега, младе ентузијастичне следбенике, углавном кроз експлозију економских блогова (пре свега, „Неw Деал 2.0“, као и „Накед Цапиталисм“, са готово милион месечних читалаца). Модерна монетарна теорија има још нешто што најчешће не-мејнстрим економске доктрине немају: посвећене блогере и коментаторе, бројне Јутјуб презентације и „улични тим“ младих, политички ангажованих људи који су сазнали о овим теоријама на мрежи и сами преузели да шире „јеванђеље“ са скоро религиозном жудњом. Ти студенти основали су групу „Модерна мрежа новца“ која је одржала серију симпозијума са звучним именима попут бившег грчког министра финансија Јаниса Варуфакиса. Сарадња са Сандерсом додатно је повећала легитимитет групе.

Међу младима постоји огроман апетит за нова решења проблема са којима се суочавају модерне економије, од аутоматизације до аутсорсовања послова. Додатно, финансијска криза је потресла поверење јавности у успостављене начине размишљања. Док је нпр. универзални основни доходак пре неколико година изгледао нереално и утопијско, данас су његове верзије прихваћене и од Силицијумске долине, економиста са левице и деснице, те политичара широм света.

Модерна монетарна теорија има посвећене блогере и коментаторе, бројне Јутјуб презентације и „улични тим“ младих, политички ангажованих људи који су сазнали о овим теоријама на мрежи и сами преузели да шире „јеванђеље“ са скоро религиозном жудњом

Заговорници ММТ инсистирају да то није идеологија или да су заговорници било какве специфичне економске политике, већ само имају као циљ описивање начина на који новац ради у савременом свету. Модерна монетарна теорија описује реалан свет, док неокласична теорија описује фикционалан свет, где је новац ирелевантан, барем тако тврде економисти ММТ. По ММТ, главни економски конструкти, као што су јавне финансије и концепција валуте, јесу деструктивни и непрестано појачавају мањкавости система. Они тврде да цео мејнстрим економске професије погрешно разуме како влада ступа у интеракцију са привредом.

Заиста, ако је Модерна монетарна теорија исправна, онда је све што смо мислили да знамо о буџету, порезима и улози централних банака погрешно. Новац није оскудна роба попут сребра или злата. Ако се сав новац на крају крајева креира обећањем владе, онда из тога произилази да она, односно централна банка (ЦБ), има водећу улогу у макроекономском управљању, а по ММТ, мањак новца је последица неразумевања процеса креирања новца.

За многе је изненађујуће да је (хетеродоксна позиционирана) ММТ пронашла сродство са револуционарним левичарским покретима. Тадашњи члан буџетске комисије, сенатор Берни Сандерс, ангажовао је водећег ММТ сарадника и колегу Рандала Вреја и Стефани Kелтон као главну економску саветницу. У Британији су сличне идеје Ричарда Марфија почеле да се развијају у манифесту фамозног лабуристичког лидера Џеремија Kорбина у септембру 2015. Посткејнсијанске теорије су наравно нашле топао пријем и међу осталим левичарским покретима; попут Подемоса или Сиризе (чији је главни протагониста Варуфакис због притиска крупног бизниса и европских политичара морао да поднесе оставку). Индикативно је да је идеја о великим економским стимулансима за обнављање инфраструктуре служила као заједничко тело за бираче Трампа и Сандерса 2016, који су волели идеју о послу можда више него што нису волели идеју о националној задужености.

Према овој малој али све гласнијој групи економиста – укључујући Стефани Kелтон, економску саветницу Сандерса током кампање 2015-2016 – када једном променимо начин на који размишљамо о новцу, можемо свима обезбедити запосленост. Иначе, Берни Сандерс, вероватни кандидат за председника на изборима 2020. године (за америчке појмове, изразити левичар), поставио је Стефани за саветницу по препоруци неколико истакнутих левичарских економиста (укључујући Дина Бејкера и Џејмса Галбрајта; пре тога, она је била главни економиста у Одбору за буџет Сената). Имплицитна порука кампање, веома добро дочекана, била је: „Новац за све“ или „Новац из хеликоптера“…

 

недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here