Željko Injac: Mesijanska očekivanja grešnih Srbalja

Podelite:

 

Bože dragi, čudna dogovora!
Bi li ovo đeca poslovala?
Ne smijemo činit što činimo,
ne smijemo javit što je javno;
neke misli na vrat tovarimo
ka da posla do mislit nemamo,
ka da činit što treba ne znamo.
Kad sam gode mnogo razmišljava,
vazda mi se posa povukova.
Ko razgađa, u nas, ne pogađa.

Knez Janko, gorski Vijenac, Njegoš

Ne smemo činiti što činimo ili ne smemo uopšte ništa činiti, niti smemo javiti što je javno. Sve nam se svelo na „misli da tovarimo na vrat“. A od mnogo razmišljanja i planiranja nema vajde, sve se izjalovi. Tako je govorio Njegoš, pa nekako Srbi u Crnoj Gori preživeše ta vremena, evo sve do Mila Đukanovića, a posle njega potop. Takvo je stanje i danas u Srbiji i uopšte kod Srba u regionu. Ništa ne smemo, a nešto moramo preduzeti, od silnog mučenja samo nas misli pritiskaju. Suprostavljamo jedni drugima misli i ideje, a konkretno malo šta činimo.

Ili kako je to malo drugačije definisao Pašić rečima: „Spasa nam nema, propasti nećemo“. Možda nećemo propasti ali ćemo se definitivno iseliti. Ne samo sa Kosova i Metohije nego iz celog regiona.

Nije samo ekonomska kriza ono što nas pritiska. Veći problem je neizvesna budućnost i kolektivna depresija. Dok smo bili pod komunizmom, davali su nam lažnu nadu u svetlu budućnost. Vera u nekakvu dobru budućnost, pa ma koliko lažna, davala je ljudima nadu i smisao življenja. Komunizam je propao, a sa njim njegova religija i sve dogme te religije o klasnoj jednakosti, svetloj budućnosti, bratstvu i jedinstvu, jugoslovenstvu, progresu…Suočeni sa ratovima, sankcijama, bombardovanjem, ekonomskom krizom, promenljivom političkom scenom i raznim prevratima i revolucijama što pravim što lažnim, niko više u Srbiji ne veruje u nekakvu bolju budućnost. Oni koji nisu skupili hrabrosti da odu iz Srbije, koji su ostali, teše se verujući u neke nove evropske utopije ili su se prosto prešaltali na stara religiozna uverenja.

Sada čekamo ruskog cara. To je jedna relativno novija apokrifna mitologija, po kojoj će se pojaviti ruski car i srediti sve probleme koje Srbi imaju. Od Kosova pa verovatno do Velike Srbije.

Mesijanska ideja kod Srba se rasplamsala tamo ’90-ih godina prošlog veka u jeku svih onih krvavih ratova u kojima su Srbi masovno raseljeni iz gotovo svih krajeva bivše nam Jugoslavije. Tada smo očekivali nekog iz „loze Nemanjića“, da se pojavi i da, dok mi sedimo i gledamo tv, sve sredi i namesti tako da preko noći dobijemo Dušanovo carstvo i posle samo da uživamo. U jednom momentu smo se ponadali da bi to mogao biti Koštunica. Čak se pronelo lažno proročanstvo pripisano Tarabićima, da je baš Koštunica taj novi Nemanjić, tj mesija koji će da spase Srbe. Posle smo zaboravili i Koštunicu i to proročanstvo, sve je nekako iščezlo kada su Šiptari napravili pogrom pa proglasili nezavisno Kosovo, a pre toga se Crna Gora „osamostalila“ u naručju NATO pakta.

Pritisak je na srpsku svest i savest postao još veći. Zato su valjda još žešće evrofanatici obećavali rajska naselja u EU, samo da ispotpisujemo sve što treba, a tome šta treba kraja nema, ali pošto nema alternative onda ni EU nema alternativu. S druge strane oni koji nisu oboleli od evrofanatizma počeli su da se nadaju u Rusiju, u pravoslavlje, u mesiju, koji samo što nije došao i rešio sve srpske probleme i dileme.

Mi smo i dalje poslovali kao đeca i činili čudne dogovore, i dalje nismo smeli da činimo ništa, niti o tome javno da govorimo.

Još je jedan narod doživeo sličnu sudbinu. Da ne bude da smo mi Srbi najgori na svetu, treba reći da su Jevreji ravno pre 2000 godina, tamo negde pred Hristov dolazak, isto tako osećali i bili u sličnoj situaciji. S jedne strane Rimsko carstvo i zapadna helenska kultura s druge strane svetinje, istorija, tradicija i dilema kom se carstvu prikloniti. U ovakvim situacijama mali narodi, koji se nađu na putu velikoj imperiji, obično ili budu zbrisani sa lica zemlje ili asimilovani do poslednjeg.

Poput Srba danas i Jevreji su pre 2000 godina imali svoje „izdajnike“ i svoje „patriote“. Sadukejski pokret, koji je naginjao zapadu i helenskoj kulturi, nije preterano držao do tradicije i običaja, niti je previše cenio izolacionizam patriotskih pokreta. Racionalni pristup Sadukeja je pomogao i prvim vladarima dinastije Hašmoneja, čiju elitu su integrisali u državnu vlast, nakon ponovnog uspostavljanja neke vrste suvereniteta Judeje u odnosu na Siriju, da balansirano vodi politiku i uspešno očuva državu i većim delom narod u toj državi.

Sudbina Jerusalima je vrlo slična sudbini srpskog Kosova. Čas je bio u rukama Jevreja, čas su ga gubili i lamentirali nad njim. Jerusalim je bio u to vreme naseljen mnogim stranim narodima, a u sred Jerusalima je bila od strane okupatora podignuta vojna baza ili tvrđava Akra iz koje su po potrebi okupatori mogli intervenisati u celom regionu.

S druge strane opoziciju je činio Farisejski pokret i njima bliski zilotski patriotski pokreti, čija je glavna ideja bila oružani sukob sa okupatorom do konačnog oslobođenja Izraela.

Mesijanska ideja kod Jevreja se rodila nešto pre ova dva pokreta, ali je u vreme njihovog konstantnog sukoba, koji je trajao nekoliko decenija, i doveo do propasti jevrejske države, ta ideja doživela svoj vrhunac.

Poput Jevreja onomad i Srbi danas imaju svoje prozapadne Sadukeje na vlasti, čija „racionalna“ kolaboracionistička politika nema alternativu, i gorde Fariseje koji nemaju jasnu politiku ali znaju da sigurno ne bi činili ono što vlast čini.

Podeljeni jevrejski narod između ova dva oštro suprotstavljena pokreta sve se više okretao iščekivanju obećanog mesije, koga nije video drugačije do kao i Srbi danas, kao nekavog vladara koji će se iznenada pojaviti i čarobnim štapićem rešiti sve probleme.

Tako su i Srbi poslednjih decenija u svakom novom vladaru manje ili više prepoznavali mesiju, nekog novog Nemanjića ili Karađorđa, da bi se posle razočaravali i padali u još veće očajanje. I Vučić je na tom mesijanskom talasu opstajao na vlasti proteklih godina, iako je ponikao iz patriotskih redova, da tako kažemo farisejskih. Njegov oštar zaokret ka prozapadnim Sadukejima i konačno rešenje pitanja srpskog Jerusalima, koje je kao Damoklov mač visilo sve vreme nad njegovom glavom od kako je preuzeo vlast od nejakog Tome, konačno je razvejalo mesijansko uverenje grešnih Srbalja.

No to ne znači da će Srbi prestati da očekuju svog mesiju, koji će samo svojom pojavom rešiti sve njihove probleme.

Onomad Jevreji takvog vladara i mesiju nisu dočekali. A Srbi? Bojim se da bi pre prihvatili nekog novog Tita za mesiju, kad im se izjalove sva dosadašnja politička očekivanja. Uostalom i Tita su u svoje vreme doživeli upravo kao mesiju, slepo u njega verujući iako ih je on po svoj prilici mrzeo iz dubine duše. Čak i kad je umro „Sin svih naših naroda i narodnosti“ ova vera kod Srba nije prestajala, sve dok nisu izbili ratovi, tad je malo utihnula, a posle ratova se opet rasplamsala.


Sin čovečiji“ kako piše u Jevanđelju za Hrista je bio sušta suprotnost takvom srpsko-jevrejskom očekivanju. Niti je nudio rešenje političkih problema, niti teritorijalno razgraničenje, a još manje pozivao na ustanak i rat protiv okupatora. Ono što je ponudio Hristos pre 2000 godina, nudi i danas, a to je pre svega preobraženje i lična promena.

Branko Radun: Srbi, Jevreji i novi fariseji

Tako se može reći da ni Srbi neće dočekati svog mesiju. Jer kako reče otac Tadej, naš ruski car-mesija je već došao i to je Hristos.

Željko Injac, Vidovdan

Podelite:

9 Komentari

  1. Dobro si Zeks, samo sto to ne mogu pojmiti ljubitelji protestantizma. Brzo si zavrsio tekst, al nema se sta tu puno objasnjavati. Uzgred, Hristov mac, nepogresivo, raseca i ovaj put.

  2. Uzgre, dobra je paralele, stanje stvari, jel. Nego sta je bilo posle toga, 70tih godina? Nije le, Zeki, i tvoj tekst pesimistican? Ipak su Srbi krsteni u Hrista, a jedva su popovi danas pricestili narod. Bice, Zeki, da je i Rusima i Srbima doso Car, vratio se. Bice da je bolje poredjenje najezda Vavilonjana. Bice da ce doci i neki persijski car, pa mozda dati i zlato da se obnovi Hram u Srbalj. Eno serbske Nemije i Jezdre pozivaju na post. Foce, doce persijski, treba ocekati, postiti i ocekati. Doce, doce, jer jerusalimski Hram je zidan pre, a Decani posle Hrista. Prvi je da drrzi secanje na Mesiju koji dolazi, a Decani su da cekaju Sudiju i ono poslednje Preobrazenje…

  3. je zapravo autoritarnost koja je posledica nemoci srpskog naroda da uspostavi pravnu drzavu, da slobodi-od tudjina pridoda slobodu-za, a cije katastrofalne posledice vidimo u nasem vremenu.Odsustvo pravne drzave stvorilo je specificnu neodgovornost koja se ogleda u stavu “politicari su krivi”, a kojim se narod oslobodja odgovornosti za vlastitu sudbinu, a koji se ponekad prosiruje i na spoljasnje faktore od Cercila do masona u cemu se ogleda svest naroda da ne upravlja sobom.Tako se narod, odricuci se slobode, oslobadja od odgovornosti i prebacuje je na vodje, politicare.

  4. jedna posledica tog odricanja od slobode i prebacivanja odgovornosti na vodje je korupcija u vidu partijasenja, nepotizma, poznanstava i novcane korupcije, za koju se pogresno tvrdi da je sistemska, a zapravo je nadsistemska i odrzala se kroz monarhiju, socijalizam do danasnjeg dana.Korupcija je prihvatljiva i za korumpiranu elitu i za narod, jer uspostavlja neformalna pravila bez narodu nepodnosljive prinude zakona, cija nepodnosljivost je samo nalicje nepodnosljivosti slobode.Opet, posledica toga je negativna selekcija i stroga zavisnost po vertikali od onih iznad.U takvom “sistemu” “mesije” su redovna pojava, jer svi zavise od milosti onog iznad.

  5. ne samo da oni ispod vide u onima iznad mesije, vec i oni iznad vide, gledajuci u one ispod sebe, mesije u sebi samima.Mesijanstvo i odsustvo pravne drzave otvara prostor da drzava postane ne cilj, vec sredstvo za ostvarivanje mesijinih “vizija u vidu jugoslovenstva, komunizma ili resenja “vecitih problema” koji nas koce u hodu ka ostvarenju “mesijine” vizije.Zato je Srbija sto godina unazad sredstvo, a ne cilj politicke i kulturne elite za ostvarenje ciljeva koji prevazilaze drzavne okvire.Naravno, odsustvo pravnog poretka i slabost institucija nuzna su sredstva tog “vizionarstva”.

  6. ima još jedan problem. Averzija prema kapitalizmu. Ne korporativizmu, nego poduzetničkom kapitalizmu. gdje dio naroda ima ekonomsku inicijativu, lježe i ustaje sa svojim malim poslom,propada ili dugoročno dobije nešto uz mukotrpan rad. Ne narod bi njemačke plaće ,al bi da “država otvori fabrike” da on radi 8 sati 5 dana u tjednu laganini da ima force za popodnevne hobije, fuš ili kafanu. I tamo gdje su dobivali otpremnine ( novčane nagrade zato što su bili štetočine a ne od koristi) većina je prekrečila stanove tim novcem il kupila golfa (tradicionalna vrjednost) prezir sa kojim ljudi gledaju na privatluk ( čak i kad sam radiš ) zapanjujuči je. Tako da se mesija i tu čeka , država da otvori fabriku, eventualno njemac, al da da platu ko u njemačkoj.. Jevreji su bar uvijek bili poduzetni

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here