Напад Немачке на Југославију ’41. није спасио Совјетски Савез у рату против Хитлера

Поделите:

 

ВЛАДИМИР ВАУХНИК И ЈУГОСЛОВЕНСКА ТАЈНА СЛУЖБА У НЕМАЧКОЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Генерал Рачић“, „Васић“, „Вајко“, били су само неки од кодних псеудонима које је у току своје богате обавештајне каријере користио пуковник Владимир Ваухник, војни аташе југословенског посланства у Берлину у годинама пре страховите нацистичке агресије Трећег рајха против прве заједничке државе Јужних Словена. У наредним деценијама име Владимира Ваухника било је познато једино веома малом броју историчара, док је у свести најширих слојева српске, словеначке и југословенске јавности у добром делу било потпуно ишчезло. Наравно, године комунистичке диктатуре у Другој Југославији осујетиле су потребу да у колективном памћењу југословенских народа на заслужном месту буде забележено и име великог југословенског патриоте, виспреног обавештајца и шпијуна, врсног и образованог краљевског официра, својеврсног учесника у завери унутар немачких војних кругова организованој са циљем обарања нацистичког поретка, човека који је први, можда и у свету, западним демократијама, а на првом месту својој отаџбини, открио намере нацистичких главешина о покретању инвазије на Пољску, која је поменуту политичку „искру“ „претворила у буктињу“ највећег ратног пожара у историји човечанства. Такође, Ваухник је био човек који је открио и тачне датуме почетка фашистичке агресије на Краљевину Југославију, а можда и датум покретања операције „Барбароса“. Свакако, ризикујући и сопствени живот и безбедност истог, био је личност која је својим радом у многоме допринела да у закулисним геоплитичким околностима у којима су се нашле ондашње европске државе, обавештајним и безбедносним системима „европских демократија“ омогући боље услове рада у том гигантском окршају човечанства против монструозности „апетита нацистичког Молоха“. Рад Владимира Ваухника и југословенске тајне службе у немачкој престоници, а у освит и у првим годинама Другог светског рата, представља непревазиђени пример професионалног и одговорног односа једне државне установе у патриотској мисији заштите слободе и живота државе и народа којег је иста представљала. Када износимо ову тврдњу, са правом постављамо питање, због чега резултати тих делатности, управо по вредности слободе и просперитета једног народа, нису донели задовољавајуће резултате и послужили сврси за коју су и предузимани? Можда смо сада у прилици да понудимо решења на неразјашњену дилему, због чега у колективном памћењу и менталном склопу српског етноса, име Мустафе Голубића, обавештајца и агента интереса иностраних безбедносно-обавештајних система и даље заузима почасно, али „под упитником“ заслужено место, док су идентитет и делатност неустрашивог југословенског хероја обавештајних делатности тајних служби ондашње отаџбине српског народа, углавном остали непознати, па и вредносно маргинализовани у истој тој свести нашег колективитета.

Владимир Ваухник је рођен у породици просветних делатника у месту Светиње код Орможа у данашњој Словенији, а ондашњој Аустроугарској, 24. јуна 1896. године. Поред њега, у браку родитеља Владимира Ваухника рођена су још два сина и једна ћерка. У Марибору је завршио гимназију и аустријску Кадетску школу и то као најбољи студент, односно први у класи. Избијање Првог светског рата онемогућило је Ваухникове студије на Војној академији, али је ипак у чину поручника у саставу 17. пешадијског пука 6. аустроугарске дивизије био распоређен на Источном фронту у Галицији, где се борио у близини Пшемисла. Поменути 17. пук углавном су чинили припадници словачког националног порекла, а делимично и словеначког. Учествовао је у низу битака у којима је био и рањаван, а једно кратко време у 1918. години обављао је и дужност команданта Пука са којим је био распоређен на тиролском ратишту, према Италији. Након слома Аустроугарске, Ваухник је намераво да свој пук врати у словеначке земље, међутим, у околини Венеције исти је остао опкољен заробљен. Ускоро је побегао из заробљеништва и вратио се у нову домовину, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Заједно са својим пуком придружио се новоствореној Војсци Краљевства СХС, касније Југословенској краљевској војсци, где је према устаљеном правилу за све официре и подофицире из бивше аустроугарске војске који су се одлучили да свој професионални војни ангажман наставе у оружаним снагама нове државе, Ваухник добио виши, капетански официрски чин. У Београду је наставио прекинуто школовање, па је ускоро, опет као најбољи студент, успешно окончао студије у школи за генералштабне официре, где је добио чин мајора, првог у рангу. Даље специјалистичко усаваршавање, односно студије, Ваухник је наставио у високошколским установама у Француској и Великој Британији, па је на тај начин похађао и чувену Écoles supérieures de guerre у Паризу. Касније, у својим мемоарима објављеним на немачком језику, Ваухник је оставио податак да је управо у овој школи упознао Шарла де Гола и Драгољуба Дражу Михаиловића, за кога је, у контексту излагања о покретању отпора против нацистичке окупације у Југославији 1941. године, дословце написао да је „…свима био узор пуковник Михаиловић, мој побратим и школски друг на највишим војним школама…“. Додуше, наведени сегмент излагања у Ваухниковим меомарима изостављен је из публикација на словеначком и српско-хрватском језику, које су штампане за потребе југословенског тржишта. Након повратка у земљу, професионална каријера овог способног официра заслужно је напредовала, уистину незапамћеном брзином. Ускоро је унапређен у чин пуковника и постао је најмлађи пуковник у југословенској војсци. Написао је велики број запажених научних и стручних радова из области војне стратегије и тактике. Ваухников брат је тврдио да је значајан део радова написао и за своје професоре, како би истима помогао у њиховом раду. Такође, био је организатор војних маневара југословенске војске и његова ревносна служба отаџбини и њеним оружаним снагама доживела је посебно признање 1930. године када је постао професор питомцима за генералштабну струку на Војној академији, где је у наредних шест година предавао војну стратегију. Ускоро је именован за начелника Одељења за наставу на Војној академији, да би 1936. године био постављен на место начелника Штаба Дринске дивизије. Импресивна каријера пуковника Ваухника свој посебан изражај добија уколико знамо да је исти био врстан полиглота, који је, поред немачког језика, говорио још и српски, немачки, француски, енглески и италијански језик.

Неустрашив, храбар, поверљив, интелигентан, сналажљив, образован… када овако таксативно набројимо његове очигледне и неспорне особине, постаје нам сасвим јасно да је влада Милана Стојадиновића исправно поступила када је Ваухника именовала на положај војног аташеа у Посланству Краљевине Југославије у Берлину 1938. године. У владајућим круговима југословенске државне политике и дипломатије извршена је процена да би у веома компликованим међународним и унутрашњим политичким околностима виспрена и способна личност једног истинског југословенског патриоте, попут Владимира Ваухника и те како умела да помогне дипломатији и националним интересима Југославије у њеним односима са незајажљивим „апетитима“ реваншистички опредељеног Хитлеровог Трећег рајха. Према његовим писаним сведочењима, Ваухник се за поменуту мисију студиозно и темељено припремио. Веома добро је разумео у чему се састоји његов основни задатак у дипломатској делатности у оквиру југословенског посланства у Берлину. Требало је да установи да ли је Немачка спремна да у својим активностима усмереним у правцу општег „демонтирања“ версајског поретка у Европи покрене и оружане сукобе широких размера, те да ли би у контексту наведене, постојеће и потенцијалне геополитичке ситуације и сама Југославија постала предмет „пажње“ Трећег рајха. Интересовао се за испоруку немачких авиона и наоружања Југославији. У току 1939. године, Ваухник је од кнеза Павла Карађорђевића, првог намесника у Намесништву Краљевине Југославије добио упутства да у делокругу аташеових обавеза, неподељена пажња буде посвећена изградњи или очувању пријатељских веза између Трећег рајха и Југославије, док ће се власти у Београду потрудити да учврсте и очувају савезничке односе са Великом Британијом и Француском. Управо уз помоћ датих смерница, Ваухник је стекао уверење да кнез Павле веома добро разуме међународне политичке околности, као и спољнополитичку позицију Краљевине Југославије. Без обзира на известан неуспех непосредних преговора између кнеза Павла и Хитлера у сегменту намера руководства Трећег рајха да Југославију уведу у круг својих савезника, немачке власти и тамошња штампа наставили су да изражавају повољне оцене о југословенској држави и влади. Наведена тврдња најбоље се огледа у чињеници да је приликом маневара немачке ратне морнарице у Хамбургу, непосредно после посете кнеза Павла Трећем рајху, на свечани начин дочекана југословенска једрилица „Јадран“, а морнари на истој добили су третман који би следовао „сигурним“ немачким савезницима. Дефиле немачких поморских снага пратио је и сам нацистички диктатор, а уз њега и готово сви ратни адмирали, уз присуство многих војних аташеа из различитих страних дипломатских мисија акредитованих у Берлину. Владимир Ваухник присуствовао је поменутим маневрима, а том приликом је добио, такође импресиван третман и пажњу немачких власти. У оквиру датих маневара, на поверљивом састанку са одговорним лицима, Хитлер је тим круговима немачких војних елита саопштио да је усвојена одлука о покретању инвазије на Пољску, те да је у склопу исте, у изгледу извођење операција у договору са Савезом Совјетских Социјалистичких Република и Стаљином. Наведене фрапантне информације о непосредним немачким плановима, као и о могућем савезу са бољшевичком Русијом (што је у западним, било демократским или тоталитарним државама, до тада било апсолутно незамисливо, чак и „бласфемично“ замислити), Ваунику је, можда и несмотрено, пренео један нацистички руководилац. У датом периоду већ је почела снажна „антипољска“ пропагандна кампања у немачким медијима, те су се ове информације, иако у први мах невероватне, Ваухнику, ипак учиниле као прилично поуздане, па је исте, шифрованим порукама из југословенског посланства одмах доставио својој вези у Београду, која је имала кодни псеудоним „Жарко“. Иначе, Ваухник је свако вече у периоду између поноћи, па све до један сат иза поноћи, југословенским властима, односно својим везама у Београду достављао све информације о политичкој ситуацији у Немачкој. Међутим, поновиле су се околности које су пратиле и његове извештаје о стварном стању немачких војних снага. Југословенски политичари, као и Аналитичко одељење у Министарству иностраних дела у Београду, одбили су да пруже подршку веродостојности у овим подацима, па је и овај Ваухников извештај остао потпуно маргинализован. Ускоро, Ваухник је путем личних веза са утицајним официрима из немачког генералштаба, као и употребом сазнања до којих је дошао у комуникацији са својим некадашњим колегама из аустроугарске војске, установио да је за напад на Пољску обезбеђено дејство две армије у источном делу земље, као и један корпус лоциран у Словачкој. Као и у наредној години, када је лично и сам отпутовао у Словачку, како би установио да ли су истините информације које су шириле немачке обавештајне службе о могућем удару на Балкан, а не на Француску како је било и очекивано, тако је и неколико месеци раније, одлучио да лично изврши увид у ситуацију на просторима Источне Пруске и Шлезије. У зони будућих ратних операција, нацистичким стражама представио се као немачки новинар, па је био у прилици да установи тачан број, распоред и снагу немачке војне „машине“. Поново је доставио прецизне податке о датим питањима у своје министарство, уз процену да у случају самосталног немачког удара на Пољску, војне снаге ове западнословенске земље могу да пруже само једномесечни отпор, а да би у околностима садејства између снага совјетске Црвене армије и Вермахта, Пољска морала да капитулира за двадесет дана. Као и раније, реакција југословенских власти била је муњевита и до крајњих граница непријатна, па чак и непријатељска према Ваухнику и његовим извештајима. Обавештајне структуре у Краљевини Југославији одлучиле су да поверење поклоне извештајима из југословенског посланства у Варшави који су говорили да је у случају поменутог и могућег рата, Пољска у стању да пружи вишемесечни отпор. Када је до инвазије на Пољску заиста и дошло, где је ова „версајска држава“ пружала отпор свега осамнаест дана, тек онда су руководиоци у одговорним државним органима у Београду одлучили да поклоне поверење обавештајном раду Владимира Ваухника у Берлину.

Све наредне активности Вермахта и нацистичке државе били су добро опсервирани и процењени од стране Ваухника. Такође, дате опсервације и сазнања увек је уредно достављао југословенским властима, а исте су, дате податке даље прослеђивале у „руке“ британској влади у Лондону. Владимир Ваухник је био човек који је први открио да у њеној „пролећној офанзиви“ 1940. године, Немачка намерава да нападне Данску, Норвешку, а потом земље Бенелукса и Француску. На време достављене Ваухникове информације о нападу Немачке на Норвешку, британска влада није искористила како би предупредила неутралисање базе у Нарвику, а дати пропусти били су делимично условљени бирократском инерцијом југословенских власти у односу на обавештајне податке које је требало проследити у Лондон. Са друге стране, Ваухник је открио да Немачка нема намеру да изврши инвазију на британска острва и сва поменута сазнања била су „плод“ ревносног и успешног рада овог изванредног обавештајца који је, управо у Берлину оформио једну упечатљиву и снажну мрежу југословенских обавештајних агената, а у својим активностима, војни аташе и припадници његове мреже користили су се са најразличитијим методама, од „присне комуникације“ са оперативцима и руководиоцима унутар немачких државних органа, до стварања посебних, личних, па и емотивних веза између Ваухникових „шпијуна“ и супруга, односно животних партнерки различитих официра и службеника у немачком Вермахту. Употребом поменутих метода у раду, Ваухник је и дошао до најважнијих сазнања о плановима Трећег рајха. Међутим, његов основни задатак био је да сазна у којој мери је положај Краљевине Југославије угрожен у тој експлозивној политичкој ситуацији.

Од краја 1940. године Ваухник је приљежно сабирао све податке који су говорили у прилог његовој тези да је Хитлер наумио да изврши агресију на Совјетски Савез. Путем већ установљене мреже својих агената сазнао је да немачка војска обнавља железничку и путну саобраћајну мрежу и инфраструктуру у крајњим источним пределима њихове окупационе зоне у Пољској. Дате и сличне податке Ваухник је углавном добијао од дисидентски опредељених високих официра Рајха, који су га „примили“ у свој „кружок“, са ставом да је и југословенски војни аташе део њиховог „завереничког клана“ организованог у циљу уклањања Хитлера и нацистичког режима у Немачкој. Поменути официри користили су мрежу Ваухникових агената како би међусобно могли неометано да комуницирају, док је Ваухник од њих добијао важне информације о укупном друштвено-политичком стању у Немачкој. Ваухник је схватио да ће инвазија на Совјетски Савез „отворити“ нову димензију рата, што би могло да изазове несагледиве последице по безбедност свих европских и светских држава и нација. Из наведених разлога, од круцијалне важности за њега било је да установи размере будуће инвазије и тачан датум почетка исте. Успоставио је поверљиве односе са најближим кругом сарадника Вилхелма Канариса, шефа Абвера, односно немачке војне контраобавештајне службе, који је у току рата сарађивао са савезницима из Коалиције уједињених народа. У другој половини фебруара и у првим недељама марта 1941. године, Ваухник је добио поуздане информације да је инвазија на СССР неизбежна. У другој недељи марта, његов главни доушник, кога југословенски аташе у својим мемоарима помиње под надимком „мајор П“ (при чему, данас са великом сигурношћу можемо да установимо да је у питању био мајор Валдемар Пабст, оперативац Вилхема Канариса), обавештава Ваухника да је већ издато наређење о покретању операције „Барбароса“, односно о инвазији на СССР. Такође, Ваухник је добио аутентичну и веродостојну документацију о броју војних јединица, стању у трупама, логистичкој подршци и конкретним ратним плановима немачког Вермахта када је у питању била предстојећа војна операција. Пабст и други „опозициони“ официри, пре свих из кругова блиских Канарису и Абверу, одлучили су да доставе дате податке Владимиру Ваухнику, из разлога што су били уверени да ће исти бити правовремено и поуздано испоручени британској влади, па им је сарадња са југословенским обавештајцем представљала сигурнији начин да неће бити откривени од стране нацистичких структура власти у Немачкој. Ближу опасност по њихову безбедност представљале би активности усмерене према остварењу непосреднијих контаката са британском обавештајном службом. Све информације и комплетну документацију коју је добио од немачког официрског кора у свом обавештајном раду, Ваухник је доставио Генералштабу Југословенске краљевске војске, потом ађутанту кнеза Павла Карађорђевића, а преко шведског војног аташеа у Берлину и британској влади. Сматрао је да „адресе“ којима је доставио поменути материјал можда неће бити у стању да правовремено и исправно успоставе однос према датој ситуацији, па је исте податке лично испоручио и совјетском војном аташеу у Берлину, као и југословенском војном аташеу у Лондону. Совјетског колегу је уверавао да је напад Немачке на СССР апсолутно неизбежан, али је совјетски војни дипломата одлучно одбацивао ту могућност, што је код Ваухника створило исправно уверење да је совјетска влада била добро обавештена о намерама нацистичке Немачке. Од посебне важности била је и информација да су официри из немачког Одељења за снабдевање апсолутно уверени да ће Хитлер изгубити рат са СССР, уколико исти не оконча до средине 1942. године. Наравно, Хитлер је био уверен да ће „блицкриг“ против бољшевичке Русије Немачкој донети успех већ након педесет дана од почетка истог, те је датум за покретање операције „Барбароса“ одредио за 15. мај 1941. године. Међутим, тај датум је убрзо одбачен, јер је немачки генералштаб уверио нацистичког диктатора да је могућност предузимања „муњевитог рата“ против Русије у пролећно годишње доба и на мочварном, низијском терену европског дела СССР, осуђен на катастрофалну пропаст, те је датум почетка инвазије померен за крај јуна исте године. Наведено Ваухниково откриће апсолутно демантује закључке послератне југословенске и српске, а делом и иностране историографије, да је померање датума почетка операције „Барбароса“ било условљено претходним, непланираним нападом осовинских сила на Краљевину Југославију, чиме је створено лажно уверење да је, колоквијално речено, „Југославија спасила Совјетски Савез“, на тај начин што је Немачка била принуђена да рат против Русије предузме у лето 1941. године, па је због тога њихов „блицкриг“ доживео неуспех када је сурова „руска зима“ зауставила немачке офанзиве. Докази су неумољиви. Осим Хитлера, нико у врховима нацистичких политичких и војних елита никада није намеравао да инвазију Немачке против СССР организује средином маја 1941. године, док је и сам нацистички фирер убрзо устукнуо пред снагом логистичких и војнотактичких аргумената свог официрског кадра и датум почетка агресије на Русију померио у период раног лета исте године. Такође, агресија на Југославију у априлу 1941. године, заправо није пореметила ниједан немачки ратни план, јер је Хитлер поменути напад, само „придружио“ већ планираној ратној кампањи против Грчке, која је изведена под кодним називом операција „Марита“. Међутим, од велике важности је да напоменемо да су управо Ваухникова сазнања, југословенској и британској влади открила стварне нацистичке намере у ратној 1941. години.

Срђан Граовац: Како је разорена Југославија

Након Априлског рата и слома Југославије 1941. године, Ваухника је ухапсио и саслушавао Гестапо. Када је био изненада пуштен из затвора, према саветима „пријатеља“ из Абвера, Ваухник се определио да оде у Независну Државу Хрватску, са задатком да тамо реорганизује хрватске оружане снаге по немачком обрасцу. У Загребу је поново обновио свој обавештајни рад за интересе британске обавештајне службе, због чега је био принуђен да напусти Хрватску и склони се у Љубљану крајем 1941. године. У периоду када је био ангажован у оружаним снагама НДХ, влада Душана Симовића у егзилу, Владимиру Ваухнику, чак је одузела и чин пуковника, те га осудила као велеиздајника. Поменути чин пуковника, као и наведени положај четничког команданта, Ваухнику ће бити враћен 1944. године, сигурно под утицајем Драже Михаиловића, а југословенска влада у егзилу ускоро је овог обавештајца унапредила у чин генерала. Међутим, у оквиру својих послова у Љубљани, „генерал Рачић“ одржавао је комуникацију са својим пријатељима у Минхену, а поново је успоставио релације са предратним сарадницима у немачким официрским круговима у Берлину. Као и раније, све информације до којих је долазио у свом обавештајном раду, Ваухник је достављао британској влади. Према акронимском називу једног часописа који био публикован у Берлину (Berliner Börse Zeitung), у оквиру британске обавештајне службе Ваухник је користио „кодно име“ ББЗ, за које је сам говорио да у транскрипцији на ћириличном писму означава акроним „Владимир Ваухник Загреб“. Ваухник је успешно обављао своје послове све до, како је сам казао, тренутка када је у 1943. години Черчил одлучио да подржи Јосипа Броза Тита и његов антифашистички покрет у рату, при чему је иста подршка била ускраћена Дражи Михаиловићу и Југословенској војсци у Отаџбини. Поменута одлука савезничких земаља, у првом реду британске владе, била је кобна за службу Владимира Ваухника и мрежу његових агената, јер су комунисти почели да откривају идентитете тих агената усташким и нацистичким властима у окупираној Југославији. Ваухникова мрежа агената у Загребу доживела је тешку судбину, односно била је у потпуности уништена. Када му је запретила опсаност да га Гестапо открије и ухапси, преко мреже италијанских кријумчара пребацио се у Италију, а потом у неутралну Швајцарску. Ваухник се више никада није вратио у отаџбину. До краја рата живео је безбедно у Швајцарској, да би после свршетка истог емигрирао у Аргентину, где је у 58. години живота преминуо 31. марта 1955. године у Буенос Аиресу. Биографија овог занимљивог човека је, свакако несвакидашња, али је истовремено и неправедно маргинализована. Своју „причу“ Ваухник је написао у делу „Невидљиви фронт, борба за очување Југославије“, које је прво публиковање доживело у Минхену 1986. године. Не постоји адекватан начин који би данашње генерације на просторима некадашње Југославије могле да употребе како би се, макар и делимично одужиле за целукупан рад који је Ваухник оставио у свом животу.

Мср Срђан Граовац, историчар

Поделите:

3 Коментари

  1. „Напад Немачке на Југославију ’41. није спасио Совјетски Савез у
    рату против Хитлера“?!
    Нико никада није рекао, нити тврдио, да је напад Немачке на Југославију
    спасио Совјетски Савез!!!
    Грешка у наслову,или тендециозна тврдња, собзиром да би нама,
    Србима, сада требало, на неки начин, исотријски, Руси да се одуже,
    тим пре што су пропустили ту прилику 1999., што објективно, а више
    субјективно!
    Нико никада није рекао, нити тврдио, да је напад Немачке на Југославију
    спасио Совјетски Савез!!!
    Напад на Југославију је само одложио напад Немчке на СССР за 6 недеља,
    довољно да се СССР припреми, и да у каснијим фазама рата искористи
    време/климу /хладне зиме/ као свезника против Хитлера. То беше
    случај и са Напоелоном. утолико пре, јер су расквашен терен и оштра зима
    отежавали кретање технике, и нормално снабдевање трупа, а неадекватна
    обућа и одећа у немачкој војсци десетковале људство, ненавикнуто на сурову
    руску зиму
    На ратишту Југославије, Немци су имали /за све време рата/ ангажоване
    12-15 дивизија, што је, свакако, растерећивало притисак Хитлера на СССР,
    и то је допринос борбе народа Југославије /Срба преко 90%/ јер су за себе
    везивали знатне снаге Немаца, и тако релаксирали Источни фронт.

    Драган Славнић

  2. ste pokazali kako funkcionise jedan od najpoznatiji istorijskih falsifikata koji je postao istina, o „generalu zimi“, a koji su posle ’48-e prihvatili i jugoslovenski komunisti, da bi na njega nakalemili mit o 6 nedelja koje su spasle SSSR.Sta su to Rusi imali u snegu, a nisu imali Nemci, letece tenkove, strikane carape!!!???Nisam nigde procitao da je Africki korpus izgubio od „generala vrucine“ i danas najveceg neprijatelja svake eletronike i „generala peska“ koji je isto problem za elektroniku, a o tenkovskim motorima da ne pricam.Nisu, valda, Napoleon i Dzingis Kan imali bolju tehniku od Treceg rajha.“General zima“ je jedan od najpoznatijih istorijskih falsifika siroko prihvacen, a kod nas kao posledica ideoloskog sukoba sa Staljinom i okretanja Zapadu.Ako hocemo u EU moracemo da prihvatimo jos neke falsifikate.EU nece prihvateti odricanje od KiM, a da deca po skolama uce kako je oteto i Albanci izvrsili etnicko ciscenje.Morace da uce kako je Srbija izvrsila etnicko ciscenje i tako izgubila moralno pravo na KiM, a mozda i da je ono oduvek albansko.

  3. ste prikazali kako se formirao jedan od najvecih falsifikata u istoriji o „generalu zimi“, na koji su jugoslovenski komunisti, posle ’48-e, nakalemili mit o 6 nedelja.Sta su to Rusi imali u snegu, a nisu imali Nemci, letece tenkove, vunene carape?Nigde nisam procitao kako je Africki korpus izgubio od generala „vrucine i peska“ iako su visoke temperature i pesak i dandanas najveci neprijatelji elektronike i tenkovskih motora.Nisu, valda, Dzingis Kan i Napoleon imali bolju tehniku od Treceg rajha?“General zima“ je primer kako ocigledna glupost moze da postane „istorijska istina“, u slucaju Jugoslavije iz ideolosko-duznickih razloga.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here